Ko je Leonard Bernštajn?

Bio je poznat kao kompozitor, pijanista i dirigent, imao je veliku ulogu i u muzičkom obrazovanju dece u Americi u 20. veku. U periodu od 1958. do 1972. godine održao je 53 koncerata pod nazivom Young People’s Concerts. Predavanja su održavana u Karnegi holu u Njujorku (od 1962. godine premeštaju se u salu Filharmonije), trajala su petnaest sezona, a prikazivana su na CBS network televiziji.

Pored Young People’s Concerts, Bernštajn je održao i druga predavanja kao što su Leonard Bernstein and the New York Philharmonic, Ford Presents, Lincoln Presents i slično.

Značajnu prethodnicu Young People’s Concerts predstavlja i televizijski program Omnibus koji se prikazivao pedesetih godina dvadesetog veka. I u tim, kao i u narednim predavanjima, moglo se primetiti da je Bernštajn veoma nadaren za podučavanje. Govorio je smireno i izlagao je problem na jasan i zanimljiv način, koristeći i vizuelna pomagala kako bi što bolje objasnio ono o čemu govori, što će ostati karakteristično i u ciklusu koji sledi nakon ovog.

Bernštajnovi pogledi na muzičko opismenjavanje dece

Koliko je za Bernštajna bilo značajno muzičko opismenjavanje dece od najranijeg uzrasta može se videti iz narednog citata:

Predlažem da se čitanje i razumevanje muzike predaje našoj deci od samog početka njihovog školovanja; da nauče da učestvuju sa entuzijazmom u proučavanju muzike od vrtića do kraja srednje škole.

Nijedno dete nije tonski gluvo; svako dete ima prirodnu sposobnost i želju da asimiluje muzičke ideje i shvati njihove kombinacije u muzičkoj formi.

Svako dete može da nauči da čita muziku ako on ili ona nauči da čita reči; i ne postoji razlog zašto oba dečija čitanja ne mogu da se simultano uče.

Samo je pitanje prezentovanja materijala na način koji ne isključuje učenika; i ja sam duboko ubeđen da će vremenom, inteligentnim finansiranjem, i odgovarajućom pomoći, moći da se pronađu načini na koje se ovaj enormni projekat može implementirati na nacionalnom nivou.

Ja sam, na primer, voljan da založim svoju energiju i vreme u tu svrhu.

Deca moraju da prime muzičke instrukcije prirodno kao hranu, i sa više užitka nego što ga dobijaju od igre loptom. I ovo mora da se dešava od početka njihovog školovanja. Samo tada možemo proizvesti generaciju Amerikanaca koji su spremni da prime veća muzička iskustva, i da imaju strast za još dubljim istraživanjem. Tada ćemo imati našu pravu muzičku publiku, i živu, prijemčivu, istinski kritičku publiku koja će zahtevati najbolje što naši umetnici mogu da ponude.

 

– Leonard Bernstein, Findings, London and Sidney, MacDonald & Co, 1982, 334

Podele Bernštajnovih predavanja

Postoje različite podele ovih Bernštajnovih predavanja, a jedno od njih dala je i Šeron Geleni u knjizi koju je posvetila ovim koncertima (Sharon A Gelleny, Leonard Bernstein’s Young People’s Concerts: A Critical Overview, Submitted to the School of Graduate Studies in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree Master of Arts, McMaster University, 1991, 28–29):

Međutim, treba imati na umu da se u ovim programima mogu primetiti određeni motivi koji su ga intrigirali i o kojima je pričao u nekoliko predavanja. Na primer, poznato je da je za njega veoma bila bitna tematika nacionalnog, o čemu je govorio više puta.

Takođe, iako postoji grupa koja se tiče osnovnih muzičkih obuka iz oblasti teorije i obuhvata programe koji nose nazive po određenim teoretskim problemima, postoje i drugi koncerti u kojima je Bernštajn govorio o nekim muzičkim formama, kompozicionim tehnikama, i slično.

Zašto predavanja u svom nazivu nose odrednicu „koncerti“?

Razlog tome jesu muzički primeri dela kompozitora o kojima se govori, a koje je izvodio orkestar ili solista, ili ih je i sam Bernštajn svirao na klaviru ili pevao. Dakle, pored muzičkih osnova predavanja sadrže i veliki broj muzičkih dela, u vidu dređenih stavova, delova stava, pa čak i samo karakterističnih muzičkih fraza.

Kada se govori o načinu predavanja, može se primetiti da je Bernštajn voleo da preuveličava, pa njegova terminologija ponekad ide gotovo do kiča. Može se pretpostaviti da je težio mašti i humoru zbog publike kojoj su koncerti bili namenjeni.

Naime, kako su ova predavanja posvećena deci, bilo je potrebno što jednostavnije, zanimljivije i uopštenije objasniti kompleksne stvari, odnosno, bilo je važno vizuelizovati svaki pojam, kako bi ih publika razumela i zapamtila.

Deset Bernštajnovih koncerata/ predavanja pod nazivom Young Performers

Pokazuju Bernštajnovu želju da upravo mladim ljudima pruži šansu, kako je sam rekao, „da ih čuju drugi mladi ljudi i još hiljadu drugih ovde i milion drugih preko televizije“.

Prvo predavanje ovog tipa održano je 1960, a poslednje 1968. godine.

Pored instrumentalista, na ovim koncertima učestvovali su i dirigenti koji su te godine radili kao asistenti u Njujorškoj filharmoniji. Najmlađi izvođač imao je devet, a najstariji 26 godina. Bernštajn je navodio da dirigent mora biti malo stariji od izvođača „jer mora biti lider“.

Ovi koncerti ne sadrže delove u kojima se govori o kompozitorima, njihovim delima ili kompozicionim postupcima, već su koncipirani na taj način da se što više kompozicija izvede tokom jednog koncerta, kao i da se pruži prilika dirigentima i izvođačima da nastupe pred širokim auditorijumom.
Grupa predavanja u kojima je već samim naslovima potcrtan fokus na kompozitorima, sadrži deset koncerata u kojima Bernštajn govori o njihovom životu i delima.

Međutim, postoji i program pod nazivom The Road to Paris u kojem predaje o još tri kompozitora – Džordžu Geršvinu (George Gershwin, 1898–1937), Ernestu Blohu (Ernest Bloch, 1880–1959) i Manuelu de Falji (Manuel de Falla, 1876–1946). Ono što spaja ova tri kompozitora jeste to što su svi komponovali u svom nacionalnom stilu, kao i to da su boravili u Parizu koji je bio veoma značajan muzički centar.

Takođe, u većini predavanja Bernštajn spominje i najznačajnije kompozitore bečkog klasicizma – Hajdna (Joseph Haydn, 1732–1809), Mocarta (Wolfang Amadeus Mozart, 1756–1791) i Betovena (Ludwig van Beethoven, 1770–1827) – ali ne postoje zasebni koncerti posvećeni njima, izuzev onog o Betovenu u kojem je na jedan veoma interesantan način pokušao deci da objasni da je i taj jedan „muzički džin“ zapravo bio običan čovek.

O Betovenu, u smislu njegove fizičke i karakterne pojavnosti, govori kao o jednom bubuljičavom, niskom i arogantnom čoveku, ali se pita „zašto Betoven?“ Naglašava da je prvo poglavlje u njegovoj knjizi, kao i prvi program koji je emitovao na televiziji, bio posvećenovom upravo ovom kompozitoru. Ali odgovor na ovo pitanje ostaje misterija. Jednostavno, „taj mali čovek izabran je od galaksije“.

Šest programa posvećeno je rođendanima kompozitora (dva su o Koplendu [Aaron Copland, 1900–1990], po jedan o Šostakoviču [Dmitriй Šostakovič, 1906–1975], Stravinskom [Igorь Stravinskiй, 1882–1971], Maleru [Gustav Mahler, 1860–1911] i Sibelijusu [Jean Sibelius, 1865–1957]).

Pored ovih koncerata jedno predavanje nastalo je povodom Hindemitove (Paul Hindemith, 1895–1963) smrti, dok program o Ajvzu (Charles Edward Ives, 1874–1954) nije povezan ni sa jednim životnim događajem.

Predavanje o Bahu (Johann Sebastian Bach, 1658–1750) slavi njegovu „savremenost“ i prikazani su različiti muzički aranžmani njegovih kompozicija, pa i neki iz dvadesetog veka.

Pored ovih predavanja, Bernštajn je neke koncerte posvetio samo određenim delima pojedinih kompozitora, kao što su programi o Fideliju, Faust simfoniji, Fantastičnoj simfoniji i slično.

U ovim izlaganjima Bernštajn fokus stavlja na programski aspekt kompozicije koji detaljno obrazlaže, a ukoliko postoji i neki specifični kompoziciono-tehnički postupak Bernštajn govori i o njemu.

Kada je u pitanju tematika nacionalnog izdvaja se predavanje “What is American Music?” u kojem Bernštajn govori da „skoro svaka zemlja ili nacija poseduje neki vid muzike koja im pripada i zvuči ispravno i prirodno za njihove ljude. Kada nacija poseduje svoj poseban način muzike, mi takvu muziku zovemo ‘nacionalnom’ muzikom.“

Međutim, iz samog naslova ovog koncerta vidimo da je Bernštajna posebno interesovalo nacionalno u američkoj muzičkoj tradiciji. Kao problem stvaranja ove vrste muzike on navodi to što svi ljudi u Americi imaju različite pretke i, s obzirom na to da je Amerika „mlada“ zemlja u odnosu na Evropu, nedovoljno vremena da se u potpunosti razvije nacionalna muzička tradicija.

Na kraju, Bernštajn dolazi do zaključka da postoje mnogi različiti kvaliteti američke muzike i da ta mnogostranost jeste ono što je karakteriše.

Mi smo preuzeli sve – francusko, holandsko, nemačko, škotsko, skandinavsko, italijansko, i sve ostalo. I učili smo jedni od drugih, pozajmljivali, krali, kuvali sve to u melting pot. Dakle, ono sa čim su se naši kompozitori konačno nahranili jeste narodna muzika koja je verovatno najbogatija na svetu, a sve je to američko u duhu, bez obzira da li je džez ili square-dance tunes, ili kaubojske pesme, ili ruralna muzika, ili rokenrol, ili kubanska mamba, ili meksički huapangos, ili Missouri hymn-singing. To je poput svih različitih akcenata koje imamo u našem govoru (…) Ali to su sve američki akcenti koje smo mi apsorbovali.

Iz snimaka predavanja može se videti da je Bernštajn imao veoma dobru komunikaciju sa decom koja su pretežno činila publiku u koncertnoj sali. Kako je govorio veoma direktno, jasno i sa mnogo entuzijazma, deca su ga razumela, a on se trudio da im svaki muzički problem predstavi na što jednostavniji i zanimljiviji način.

Često im je postavljao i određena pitanja, na koja je publika sa oduševljenjem odgovarala, a tražio je od njih da izvrše i određene muzičke zadatke, kao na primer u predavanju Humor in Music, kada je deci tražio da izvedu sinkopirani ritam zajedno sa orkestrom .

Godinu dana nakon Bernštajnove smrti, Brajan Rozen piše:

Bernštajn je bio u kontaktu sa svojom publikom. Nije samo znao žargon svoje mlade publike, on je znao i koju muziku oni vole da slušaju. Njegove prezentacije bile su veoma dobro organizovane i uvek je izlagao veliki broj muzičkih primera ideje o kojoj diskutuje. Koristio je humor efektno, da dodirne srce svojih slušalaca i da prenese muzičko znanje. Bernštajn je poznavao svoju temu, što je očigledan uslov bilo kog efikasnog predavača.

O svom pogledu na muzičko obrazovanje, Leonard je objasnio u ovom šestominutnom videu.

Povezani članci:

1. 10 razloga za ranu muzičku edukaciju
2. Dečiji instrumenti- Sviranje na dečjim instrumentima, čašama, telom, tapšalice, brojalice za decu…
3. Peća i vuk- video sa naratorom
4. Osnovna teorija muzike za početnike- kratka video prezentacija
5. Antička Grčka i muzička umetnost- kratki animirani film
6. Virtuelne šetnje svetskim muzejima i teatrima
7. Horsko pevanje u društvu i obrazovanju
8. Muzika novog doba, Nikola Tesla i kreativnost
9. Moć muzike- Umi Garrett nam objašnjava…
10. Perpetuum Jazzile- hor koji svakoga ostavlja bez daha